Julka Nina Dulovic

,,Puko poznavanje informacija, nije ono što nas dovodi do transformacija”. Rečenica koja me je pokrenula i inspirisala da napišem ovaj blog, u kojoj je zbilja opisana stvarnost.

Toliko informacija danas, sve na dohvat ruke….

Da je samo nekada bilo tako, čini mi se. Sve se nekako umrsilo, upetljalo.

Danas pišem o podršci. Tako potrebna, svima nama, sve rjeđa  i kao da se ,,podrazumijeva”, ili pak, izostaje, često.

U njoj se skriva:

-NADA, da ćemo dobiti traženo.

-NAMJERA da je neko tu zbog nas.

ŽELJA da  pomognemo, ohrabrimo….

OSJEĆAJ da ćemo se pokrenuti naprijed.

Hajde samo da zastanemo za trenutak i prisjetimo se momenta kada dobijemo podršku.  Sigurna sam, da nas sve preplavi osjećaj miline, sreće i zadovoljstva…da poželimo da stalno imamo to ,,nešto” ili ,,nekog” uz sebe, ko nam je pomogao da ,,odletimo” naprijed. Da stignemo na odredište.

Pa zašto je onda  prave podrške  sve manje?

Možda smo, našavši se u nekom neobičnom košu, zaboravili na te suptilne znake ohrabrenja jedni prema drugima. Čini se, povezaniji nego ikada…a sve dalji jedni prema drugima. Toliko, ,prisutni” u nečijim životima, a u stvari toliko odsutni iz njih istih.

SAMO KADA BI SE PODRŽAVALI VIŠE…

Šta je potrebno da pružamo jedni drugima više podršku, da vratimo jedni drugima nadu, taj  osjećaj povezanosti, topline, ohrabrenja? Da raširimo jedni drugima ruke, spremni na  radost i podršku?

Jer sigurno smo time svi srećniji,  A zar nije poenta u životu biti SREĆAN?

,,Postoje snovi koji se skrivajuod nas i čekaju da sazrimo za njih”. Pa hajde da ih ostvarimo zajedno, uz svima nama potrebnu podršku.

Jedan za drugog tu, a opet slobodni i svoji. Dajmo što više podršku drugima, dobićemo je i sami natrag. U ogromnim količinama, i biti srećni.